Dmitar Korać
Dmitar Korać (majka Soka, otac Mile) rodjen je 1920. godine u ličkom selu Visucu kod Udbine. Njegov otac kao dobrovoljac sa solunskog fronta, na koji je došao iz Amerike, dobija zemlju u Ruskom Selu kod Kikinde 1924. gde se doseljava sa porodicom. Dmitar završava Osnovnu školu u Ruskom Selu, a gimnaziju u Kikindi. Vrlo rano ostaje bez majke, a uskoro i bez oca koji gine nesrećnim slučajem u rudniku Ljubovija. Već u gimnaziji, u kojoj je bio jedan od najboljih djaka, zastupa revolucionarne ideje i ispoljava antifašizam. Pošetkom rata 1941. aktivno se priključuje pokretu otpora, prvo kao aktivista i ilegalac, a zatim odlazi u Šumadijski partizanski odred, u kojem dočekuje kraj rata kao njegov komesar. U ratu, u kome ginu njegova braća Stevan i Mladen, je ranjavan i iz njega izlazi sa činom majora. Posle rata nalazio se na visokim političkim funkcijama, prvo u Petrogradu (Zrenjanin), a zatim u Beogradu, gde zasniva porodicu. Zbog Rezolucije Informbiroa i organizovanja aktivnosti protiv režima prinudjen je da u januaru 1949. ilegalno emigrira u Rumuniju. Zbog sukoba sa tamošnjim članovima rumunskog Politbiroa, bio je uhapšen i držan, bez sudjenja, u zatvoru, a zatim je u progonstvu. Nakon Staljinove smrti 1955. dolazi u Bukurešt i upisuje Pravni fakultet koji briljantno završava u rekordnom roku. U Bukureštu radi u Privrednoj arbitraži i pravi značajnu profesionalnu karijeru. Porodica mu u rodbina u zemlji prolaze golgotu, koja ga ne pamte, nemaju nikakvih vesti o njegovoj sudbini sve do 1963, kada uspostavljaju prvi kontakt. Posle proglašene amnestije, vraća se 1964. u Beograd i priključuje porodici. Zapošljava se kao pravnik u "Centrokop-u", u kome radi do penzionisanja. Posle perioda burnog života ima sreću da dočeka unuke Mariju, Ljubicu, Nikolu i Dušicu i da učestvuje u njihovom odrastanju i formiranju. Supruga Kata umire 1996, a on aprila 1999, za vreme najvećeg NATO bombardovanja.

Porodica Kabok

Porodica Kabok je životom i radom bila vezana za Rusko Selo. I ljubavlju prema tom odneblju, prema pripadnicima svih nacija koje su tu živele. Zato su i bili uvek poštovani i ugledni. Njihov humanizam naročito je došao do izražaja u toku Drugog svetskog rata. Jožef Kabok (1879-1964) i četiri njegova sina: Jožef, Andraš, Šandor i Ferenc, prožeti najvećim stepenom čovečnosti i tolerancije, u svakoj opasnoj ratnoj situaciji bili su na strani pravde i slobode, onih koji su nepravedno napadani ili sumnjom obeležavani. "Nema srpske porodice kojoj Jožef sa svoja četiri sina...nije pomagao, a mnogima je ta divna porodica i život spasila. Kada je došlo oslobodjenje 1944. godine, mnoge madjarske porodice bile su spasene jer je Vukale Stanojević Mrgud uvažavao mišljenje starog Kaboka i njegovih sinova. Malo se zna da je u vreme otkupa i obaveza, pod komunističkom vlašću, mišljenje porodice opet bilo cenjeno". Stari Jožef je odavno umro, ali je ostao njegov topli duh u njegovim potomcima: Paliki, Roziki, Imreu i Gezi. Poštovani Jožef je spadao u najbolje zanatlije koje je Rusko Selo ikad imalo. Njegovoj sahrani prisustvovali su svi meštani sela, jednako i Madjari i Srbi. Imre Kabok je danas u političkim vodama. Aprila 2005. godine postao je predsednik Mesne zajednica, odnosno knez sela, jednako voljom i podrškom i Madjara i Srba na izborima. "Selo se 2005. godine polako budi, sva društvena udruženja traže svoj put. Otvara se etno-kuća, selo se uredjuje, zelene površine se bude, uredjuju se groblja...selo postaje prava varoš"(podaci uzeti iz knjige Dušana Bilbije Duje "Od trudodana do deonice").

Djordje Jokić

Rodjen je u Ruskom Selu 1937. godine u porodici koja je kolonizirana u ovo mesto iz Bosne. Osnovnu školu je završio u Kikindi, gimnaziju u Boru, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Od prvog dana radnog života, pa do penzionisanja (2002), radio je u Livnici željeza i tempera u Kikindi: kao pripravnik, referent, šef, direktor komercijalnog sektora i generalni direktor (1984-1997). U vreme njegovog vodjenja komercijale i fabrike Livnica je doživela nevidjeni industrijski i marketinški razvoj. Imala je oko 6300 radnika i svoje pogone u Sečnju i Novom Kneževcu. Imala je svoja predstavništva u Beogradu i u industrijski najrazvijenijim zemljama sveta, sa kojima su održavani i stalno razvijani kooperativni i trgovinski odnosi. najveću saradnju ostvarila je sa "Dženeral-motorsom". S tom velikom svetskom firmom imala je najveća ulaganja u razvoj u Jugoslaviji. Iznosila je cirka 80 miliona dolara. Tako je nastala IDA čiji su delovi automobila bili izuzetno kvalitetni. Pre uvodjenja sankcija izvoz Livnice je iznosio preko 100 miliona dolara. Livnica je finansijski pomagala sve mesne zajednice u opštini. Prevoz radnika je obavljao vozni park sa 22 autobusa. Livnica je bila uzorna u svakom pogledu. Po njenoj tačnosti meštani su navijali časovnike. U najveće vrednosti spadaju i: najviši stepen savesti i odgovornosti i izuzetna kultura rada i življenja. Takvom njenom imidžu mnogo je doprineo i Djordje Jokić

Mitar Žarković Žofra

Rodjen je 1881. godine u selu Hrasnu kod Ljubinja. Od 1901. je tri godine vojnik carske garde u Beču bio. Nakon vojske odlazi u Ameriku, gde mu je već bio stariji brat.U Americi radi devet godina u rudnicima i na izgradnji pruga velikih. Tu je naučio nekoliko stranih jezika. Kada mu je brat u Americi poginuo, vraća se u Hercegovinu. Na frontu u Galiciji predao se Rusima i u Odesi postao borac Prve dobrovoljačke divizije. U njoj je po potrebi bio prevodilac. U toku Solunskog fronta više puta je bio tumač kod čuvenog francuskog generala Žofre, pa su ga zato prozvali Žofra. Po ovom drugom imenu bio je svugde poznat. Dobio je Karadjordjevu zvezdu na jednoglasan predlog boraca iz svoje čete. U Rusko Selo se doselio medju prvim kolonistima - 1922. godine. Živeo je mirno i povučeno, ne odlazeći u kafane i velika društva, na sedeljke, sela i druženja. Više je voleo samoću i predanost porodici. Umro je 1962. Njegov sin Slavko bio je neko vreme predsednik Seljačke radne zadruge "Savo Belović" u Ruskom Selu" (podaci uzeti iz posmrtnog govora Stevana Ćorluke).

Ferenc Erdeg (1926-2004)

Osnovnu školu završio je u rodnom Ruskom Selu kod učiteljice Marije Pitko. Izučio je mesarski zanat u Kikindi, kod jednog Nemca kasapina, koji je svome učeniku omogućio da stekne odlično stručno znanje i neke fine osobine u ponašanju i radu. Postoji ubedjenje da Rusko Selo nikad nije imalo tako dobrog mesarskog radnika. Kao pripadnik oružanih snaga nove Jugoslavije učestvovao je na Sremskom frontu, u konačnom oslobadjanju Jugoslavije od fašizma. Posle rata radio je kao fizički radnik na Kudeljari, da bi kasnije prešao u Zemljoradničku zadrugu, u vrme kada je na njenom čelu bio Ostoja Vukolić. Potom je, kupovinom kuće od Pište Hodija, i otvaranjem mesare, vodio sve poslove u njoj, ostvarajući promet zadruzi kao nikad niko pre i posle njega. Voleo je društveni život, ljude i kafanu, lov i kuglanje, bilijar i sve takmičarske igre, glumu i pozorište, putovanje motorom i poljske radove na njivi. Bilo ga je svugde gde se na njega računalo, spremonog da posavetuje i pomogne, jednako Madjarima i Srbima, zbog čega je bio veoma popularan i voljen. Posedovao je poslovnu tačnost i pedantnost, prijemčiv stvaralački duh i duhovnu snagu koja je svakom imponovala. Na njegovoj velikoj sahrani bilo je i Madjara, i Srba, i njegovih poznanika i saradnika iz cele Vojvodine, što govori o tome ko je on bio.

Dr. Marin Dudan 1949-1994

Rodjen je 17. jula 1949. godine u Kikindi, od oca Milivoja i majke Milice, rodjene Stojanović. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Zrenjaninu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet završio je u Novom Sadu. Po završetku studija vratio se u Zrenjanin i zaposlio u Medicini rada. Bio je lekar u ambulantama vipe zrenjaninskih preduzeća, a najduže u fabrici tepiha "Proleter". Svoju ljubav prema knjigama iskazao je veoma rano. Sa pet godina naučio je da čita i da piše, što mu je omogućilo da sakuplja znanja iz mnogih oblasti života. Jedna od prvih knjiga koju je pročitao bila je "Dečija mala enciklopedija", koja je probudila jegova interesovanja o mnogim stvarima i dogadjajima. U šestoj godini života naučuo je da igra šah. Ispred kuće u kojoj je stanovao nalazila se pijaca antikviteta, čiji je redovan posetilac bio kao dečak. Od svog skromnog džeparca kupovao je po neku sitnicu. Na inicijativu jednog poznatog filateliste, počeo je da se bavi filatelijom. Ta ljubav držala ga je sve do prvih godina studija. Ostavio je za sobom zbirke maraka iz različitih oblasti. Jedan deo tih maraka nije katalizovao. U vreme pohadjanja gimnazije počeo je da sakuplja privredne i sportske značke, kojih je imao nekoliko hiljada. Ipak, Marinovu pažnju najviše su zaokupljale knjige. Kada je postao lekar, veliki deo svojih prihoda ulagao je u kupovinu knjiga. Njegova soba u roditeljskom domu vremenom je postala prava mala biblioteka. Hiljade knjiga prošlo je kroz nju, a on je čitajući ih vršio njihovu selekciju. Odabrane knjige je zadržao i složoi po tematici: medicina, istorija, filozofija, religija, fotografija, svetska i naša književnost. njegova želja, koju nije ostvario za života, bila je da osmogodišnjoj školi "Gligorije Popov" u Ruskom Selu pokloni tri hiljade različitih knjiga. Tu njegovu odluku, posle njegove smrti, realizovali su otac Milivoj i brat Zvonimir. Odabrao je ovu školu kao uspomenu na roditelje koji su tu školu pohadjali i završili. Kao veliki ljubitelj knjiga, bio je stalni gost biblioteke "Matice srpske" i velikog broja knjižara i antikvarnica u Novom Sadu. Družeći se sa knjigama i sam je počeo da piše pretežno ljubavne pesme, pa su iza njega pstale mnoge pesme napisane u žaru mladalačke ljubavi. Kao lekar kupovao je odlikovanja Medjunarodnog Crvenog krsta prema postojećim katalozima. Sakupljao je stare razglednice Splita, Trogira, Zrenjanina i Kikinde. Takodje je skupljao pisma srpskih zarobljenika koji su u Prvom svetskom ratu služili Austrougarsku vojsku. U toku 1993. godine bio je glavni i odgovorni urednik Književno-umetničke zadruge "Slavija" u Novom Sadu. Interetsujući se za različite oblasti ljudske delatnosti želeo je da sa raznih aspekata osvetli i posmatra razvoj društva i ljudi. Bio je veoma društven i rado vodjen medju prijateljima. Uvek spreman da ispriča neku dosetku, vic i anegdotu, ili lepu strofu neke pesme, stvarao je dobro raspoloženje. Voleo je život i ljude, a narošito decu kojoj je poklanjao veliku ljubav i pažnju. Umro je 11. decembra 1994. godine.

Dušan Glogovac

Ovaj neobični i za svoje vreme pomalo neshvatljivi čovek rodjen je u Trebinju 1880. godine, gde je proveo detinjstvo i prvu mladost. Mnoge ljude tada je mamila obećana zemlja Amerika. Medju njima je bio i ovaj Hercegovac. Za ovog radoznolog momka ona je bila raj na zemlji. Rudnici su u svoja nedra primali mlade, zdrave i bez dolara u džepu momke. tamo je brzo do nadzornika rudnika došao. Naučio je nekoliko svetskih jezika radeći sa siromašnim radnicima iz Evrope. Voleo je "slatki život" i naučio anerički boks (borna golim rukama). Bio je vrlo duhovit. Poziv da dodje na solunski front oberučke je prihvatio. Posle rata odredjen je za komesara kolonizacije srpskih dobrovoljaca u Rusko Selo. Naseljavanje i projektovanje sela bili su njegova briga. Nastojao je da izvuče kakvu bilo korist od države koja je i sam bila osiromašena i opustošena. Odredio je lokaciju kolonije. Naslonio je na grobnicu Čarnojevića i na staro selo. Sam sebi je odabrao, javno, grunt za kuću, a svi ostali doseljenici su ga dobijali kockom. A onda je dozvolio da neko vreme ljudi zamenjuju dobijena kućišta prema svojim odredjenima i bliskim vezama. Dušan Glogovac je bio stalno doteran. Nosio je tašnu i mašnu. Voleo je kafanu. Za ostali svet bio je neobičan, kao da je sa druge planete došao. Sa sobom je u Rusko Selo doveo lepoticu iz Stoca - Vesu Ivetić i sa njom imao tri sina: Sinušu (poznatog srpskog glumca) i Mošu. Iskustvo stečeno u Americi i božiji dar za otkrivanje novih žica plemenitih metala odveli su ga u Trepču, gde su ga noce gazde, Englezi; oberučke prihvatili. Bio je cenjen kao veliki stručnjak. U rudniku je zapošljavao i siromašne Ruskoselce. Pred rat 1940. godine kupio je kuću Dušana Komada koji se odselio u Kosovsku Mitrovicu (kuća na mestu gde se nalazi dom Čede Čalije). Bio je veliki anglofil.