Dmitar Korać
Dmitar Korać (majka Soka, otac Mile) rodjen je 1920. godine u ličkom selu Visucu kod Udbine. Njegov otac kao dobrovoljac sa solunskog fronta, na koji je došao iz Amerike, dobija zemlju u Ruskom Selu kod Kikinde 1924. gde se doseljava sa porodicom. Dmitar završava Osnovnu školu u Ruskom Selu, a gimnaziju u Kikindi. Vrlo rano ostaje bez majke, a uskoro i bez oca koji gine nesrećnim slučajem u rudniku Ljubovija. Već u gimnaziji, u kojoj je bio jedan od najboljih djaka, zastupa revolucionarne ideje i ispoljava antifašizam. Pošetkom rata 1941. aktivno se priključuje pokretu otpora, prvo kao aktivista i ilegalac, a zatim odlazi u Šumadijski partizanski odred, u kojem dočekuje kraj rata kao njegov komesar. U ratu, u kome ginu njegova braća Stevan i Mladen, je ranjavan i iz njega izlazi sa činom majora. Posle rata nalazio se na visokim političkim funkcijama, prvo u Petrogradu (Zrenjanin), a zatim u Beogradu, gde zasniva porodicu. Zbog Rezolucije Informbiroa i organizovanja aktivnosti protiv režima prinudjen je da u januaru 1949. ilegalno emigrira u Rumuniju. Zbog sukoba sa tamošnjim članovima rumunskog Politbiroa, bio je uhapšen i držan, bez sudjenja, u zatvoru, a zatim je u progonstvu. Nakon Staljinove smrti 1955. dolazi u Bukurešt i upisuje Pravni fakultet koji briljantno završava u rekordnom roku. U Bukureštu radi u Privrednoj arbitraži i pravi značajnu profesionalnu karijeru. Porodica mu u rodbina u zemlji prolaze golgotu, koja ga ne pamte, nemaju nikakvih vesti o njegovoj sudbini sve do 1963, kada uspostavljaju prvi kontakt. Posle proglašene amnestije, vraća se 1964. u Beograd i priključuje porodici. Zapošljava se kao pravnik u "Centrokop-u", u kome radi do penzionisanja. Posle perioda burnog života ima sreću da dočeka unuke Mariju, Ljubicu, Nikolu i Dušicu i da učestvuje u njihovom odrastanju i formiranju. Supruga Kata umire 1996, a on aprila 1999, za vreme najvećeg NATO bombardovanja.

Porodica Kabok

Porodica Kabok je životom i radom bila vezana za Rusko Selo. I ljubavlju prema tom odneblju, prema pripadnicima svih nacija koje su tu živele. Zato su i bili uvek poštovani i ugledni. Njihov humanizam naročito je došao do izražaja u toku Drugog svetskog rata. Jožef Kabok (1879-1964) i četiri njegova sina: Jožef, Andraš, Šandor i Ferenc, prožeti najvećim stepenom čovečnosti i tolerancije, u svakoj opasnoj ratnoj situaciji bili su na strani pravde i slobode, onih koji su nepravedno napadani ili sumnjom obeležavani. "Nema srpske porodice kojoj Jožef sa svoja četiri sina...nije pomagao, a mnogima je ta divna porodica i život spasila. Kada je došlo oslobodjenje 1944. godine, mnoge madjarske porodice bile su spasene jer je Vukale Stanojević Mrgud uvažavao mišljenje starog Kaboka i njegovih sinova. Malo se zna da je u vreme otkupa i obaveza, pod komunističkom vlašću, mišljenje porodice opet bilo cenjeno". Stari Jožef je odavno umro, ali je ostao njegov topli duh u njegovim potomcima: Paliki, Roziki, Imreu i Gezi. Poštovani Jožef je spadao u najbolje zanatlije koje je Rusko Selo ikad imalo. Njegovoj sahrani prisustvovali su svi meštani sela, jednako i Madjari i Srbi. Imre Kabok je danas u političkim vodama. Aprila 2005. godine postao je predsednik Mesne zajednica, odnosno knez sela, jednako voljom i podrškom i Madjara i Srba na izborima. "Selo se 2005. godine polako budi, sva društvena udruženja traže svoj put. Otvara se etno-kuća, selo se uredjuje, zelene površine se bude, uredjuju se groblja...selo postaje prava varoš"(podaci uzeti iz knjige Dušana Bilbije Duje "Od trudodana do deonice").

Djordje Jokić

Rodjen je u Ruskom Selu 1937. godine u porodici koja je kolonizirana u ovo mesto iz Bosne. Osnovnu školu je završio u Kikindi, gimnaziju u Boru, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Od prvog dana radnog života, pa do penzionisanja (2002), radio je u Livnici željeza i tempera u Kikindi: kao pripravnik, referent, šef, direktor komercijalnog sektora i generalni direktor (1984-1997). U vreme njegovog vodjenja komercijale i fabrike Livnica je doživela nevidjeni industrijski i marketinški razvoj. Imala je oko 6300 radnika i svoje pogone u Sečnju i Novom Kneževcu. Imala je svoja predstavništva u Beogradu i u industrijski najrazvijenijim zemljama sveta, sa kojima su održavani i stalno razvijani kooperativni i trgovinski odnosi. najveću saradnju ostvarila je sa "Dženeral-motorsom". S tom velikom svetskom firmom imala je najveća ulaganja u razvoj u Jugoslaviji. Iznosila je cirka 80 miliona dolara. Tako je nastala IDA čiji su delovi automobila bili izuzetno kvalitetni. Pre uvodjenja sankcija izvoz Livnice je iznosio preko 100 miliona dolara. Livnica je finansijski pomagala sve mesne zajednice u opštini. Prevoz radnika je obavljao vozni park sa 22 autobusa. Livnica je bila uzorna u svakom pogledu. Po njenoj tačnosti meštani su navijali časovnike. U najveće vrednosti spadaju i: najviši stepen savesti i odgovornosti i izuzetna kultura rada i življenja. Takvom njenom imidžu mnogo je doprineo i Djordje Jokić

Mitar Žarković Žofra

Rodjen je 1881. godine u selu Hrasnu kod Ljubinja. Od 1901. je tri godine vojnik carske garde u Beču bio. Nakon vojske odlazi u Ameriku, gde mu je već bio stariji brat.U Americi radi devet godina u rudnicima i na izgradnji pruga velikih. Tu je naučio nekoliko stranih jezika. Kada mu je brat u Americi poginuo, vraća se u Hercegovinu. Na frontu u Galiciji predao se Rusima i u Odesi postao borac Prve dobrovoljačke divizije. U njoj je po potrebi bio prevodilac. U toku Solunskog fronta više puta je bio tumač kod čuvenog francuskog generala Žofre, pa su ga zato prozvali Žofra. Po ovom drugom imenu bio je svugde poznat. Dobio je Karadjordjevu zvezdu na jednoglasan predlog boraca iz svoje čete. U Rusko Selo se doselio medju prvim kolonistima - 1922. godine. Živeo je mirno i povučeno, ne odlazeći u kafane i velika društva, na sedeljke, sela i druženja. Više je voleo samoću i predanost porodici. Umro je 1962. Njegov sin Slavko bio je neko vreme predsednik Seljačke radne zadruge "Savo Belović" u Ruskom Selu" (podaci uzeti iz posmrtnog govora Stevana Ćorluke).

Ferenc Erdeg (1926-2004)

Osnovnu školu završio je u rodnom Ruskom Selu kod učiteljice Marije Pitko. Izučio je mesarski zanat u Kikindi, kod jednog Nemca kasapina, koji je svome učeniku omogućio da stekne odlično stručno znanje i neke fine osobine u ponašanju i radu. Postoji ubedjenje da Rusko Selo nikad nije imalo tako dobrog mesarskog radnika. Kao pripadnik oružanih snaga nove Jugoslavije učestvovao je na Sremskom frontu, u konačnom oslobadjanju Jugoslavije od fašizma. Posle rata radio je kao fizički radnik na Kudeljari, da bi kasnije prešao u Zemljoradničku zadrugu, u vrme kada je na njenom čelu bio Ostoja Vukolić. Potom je, kupovinom kuće od Pište Hodija, i otvaranjem mesare, vodio sve poslove u njoj, ostvarajući promet zadruzi kao nikad niko pre i posle njega. Voleo je društveni život, ljude i kafanu, lov i kuglanje, bilijar i sve takmičarske igre, glumu i pozorište, putovanje motorom i poljske radove na njivi. Bilo ga je svugde gde se na njega računalo, spremonog da posavetuje i pomogne, jednako Madjarima i Srbima, zbog čega je bio veoma popularan i voljen. Posedovao je poslovnu tačnost i pedantnost, prijemčiv stvaralački duh i duhovnu snagu koja je svakom imponovala. Na njegovoj velikoj sahrani bilo je i Madjara, i Srba, i njegovih poznanika i saradnika iz cele Vojvodine, što govori o tome ko je on bio.

Dr. Marin Dudan 1949-1994

Rodjen je 17. jula 1949. godine u Kikindi, od oca Milivoja i majke Milice, rodjene Stojanović. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Zrenjaninu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet završio je u Novom Sadu. Po završetku studija vratio se u Zrenjanin i zaposlio u Medicini rada. Bio je lekar u ambulantama vipe zrenjaninskih preduzeća, a najduže u fabrici tepiha "Proleter". Svoju ljubav prema knjigama iskazao je veoma rano. Sa pet godina naučio je da čita i da piše, što mu je omogućilo da sakuplja znanja iz mnogih oblasti života. Jedna od prvih knjiga koju je pročitao bila je "Dečija mala enciklopedija", koja je probudila jegova interesovanja o mnogim stvarima i dogadjajima. U šestoj godini života naučuo je da igra šah. Ispred kuće u kojoj je stanovao nalazila se pijaca antikviteta, čiji je redovan posetilac bio kao dečak. Od svog skromnog džeparca kupovao je po neku sitnicu. Na inicijativu jednog poznatog filateliste, počeo je da se bavi filatelijom. Ta ljubav držala ga je sve do prvih godina studija. Ostavio je za sobom zbirke maraka iz različitih oblasti. Jedan deo tih maraka nije katalizovao. U vreme pohadjanja gimnazije počeo je da sakuplja privredne i sportske značke, kojih je imao nekoliko hiljada. Ipak, Marinovu pažnju najviše su zaokupljale knjige. Kada je postao lekar, veliki deo svojih prihoda ulagao je u kupovinu knjiga. Njegova soba u roditeljskom domu vremenom je postala prava mala biblioteka. Hiljade knjiga prošlo je kroz nju, a on je čitajući ih vršio njihovu selekciju. Odabrane knjige je zadržao i složoi po tematici: medicina, istorija, filozofija, religija, fotografija, svetska i naša književnost. njegova želja, koju nije ostvario za života, bila je da osmogodišnjoj školi "Gligorije Popov" u Ruskom Selu pokloni tri hiljade različitih knjiga. Tu njegovu odluku, posle njegove smrti, realizovali su otac Milivoj i brat Zvonimir. Odabrao je ovu školu kao uspomenu na roditelje koji su tu školu pohadjali i završili. Kao veliki ljubitelj knjiga, bio je stalni gost biblioteke "Matice srpske" i velikog broja knjižara i antikvarnica u Novom Sadu. Družeći se sa knjigama i sam je počeo da piše pretežno ljubavne pesme, pa su iza njega pstale mnoge pesme napisane u žaru mladalačke ljubavi. Kao lekar kupovao je odlikovanja Medjunarodnog Crvenog krsta prema postojećim katalozima. Sakupljao je stare razglednice Splita, Trogira, Zrenjanina i Kikinde. Takodje je skupljao pisma srpskih zarobljenika koji su u Prvom svetskom ratu služili Austrougarsku vojsku. U toku 1993. godine bio je glavni i odgovorni urednik Književno-umetničke zadruge "Slavija" u Novom Sadu. Interetsujući se za različite oblasti ljudske delatnosti želeo je da sa raznih aspekata osvetli i posmatra razvoj društva i ljudi. Bio je veoma društven i rado vodjen medju prijateljima. Uvek spreman da ispriča neku dosetku, vic i anegdotu, ili lepu strofu neke pesme, stvarao je dobro raspoloženje. Voleo je život i ljude, a narošito decu kojoj je poklanjao veliku ljubav i pažnju. Umro je 11. decembra 1994. godine.

Dušan Glogovac

Ovaj neobični i za svoje vreme pomalo neshvatljivi čovek rodjen je u Trebinju 1880. godine, gde je proveo detinjstvo i prvu mladost. Mnoge ljude tada je mamila obećana zemlja Amerika. Medju njima je bio i ovaj Hercegovac. Za ovog radoznolog momka ona je bila raj na zemlji. Rudnici su u svoja nedra primali mlade, zdrave i bez dolara u džepu momke. tamo je brzo do nadzornika rudnika došao. Naučio je nekoliko svetskih jezika radeći sa siromašnim radnicima iz Evrope. Voleo je "slatki život" i naučio anerički boks (borna golim rukama). Bio je vrlo duhovit. Poziv da dodje na solunski front oberučke je prihvatio. Posle rata odredjen je za komesara kolonizacije srpskih dobrovoljaca u Rusko Selo. Naseljavanje i projektovanje sela bili su njegova briga. Nastojao je da izvuče kakvu bilo korist od države koja je i sam bila osiromašena i opustošena. Odredio je lokaciju kolonije. Naslonio je na grobnicu Čarnojevića i na staro selo. Sam sebi je odabrao, javno, grunt za kuću, a svi ostali doseljenici su ga dobijali kockom. A onda je dozvolio da neko vreme ljudi zamenjuju dobijena kućišta prema svojim odredjenima i bliskim vezama. Dušan Glogovac je bio stalno doteran. Nosio je tašnu i mašnu. Voleo je kafanu. Za ostali svet bio je neobičan, kao da je sa druge planete došao. Sa sobom je u Rusko Selo doveo lepoticu iz Stoca - Vesu Ivetić i sa njom imao tri sina: Sinušu (poznatog srpskog glumca) i Mošu. Iskustvo stečeno u Americi i božiji dar za otkrivanje novih žica plemenitih metala odveli su ga u Trepču, gde su ga noce gazde, Englezi; oberučke prihvatili. Bio je cenjen kao veliki stručnjak. U rudniku je zapošljavao i siromašne Ruskoselce. Pred rat 1940. godine kupio je kuću Dušana Komada koji se odselio u Kosovsku Mitrovicu (kuća na mestu gde se nalazi dom Čede Čalije). Bio je veliki anglofil.

Ilija Vojvodić

Ilija Vojović je rodjen u Ruskom Selu 1927. godine. Osnovnu školi je završio u rodnom selu, gimnaziju u Kikindi, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju blistavu karijeru počeo je kao profesor Gimnazije "Dušan Vasiljev" u Kikindi. Direktor tek osnovane Ekonomske škole postao je 1958. godine. Na tom mestu se nalazio do 1974, kada je izabran za predsednika Skupštine opštine Kikinda. Izbor je obnovio četiri godine kasnije. Od 1982. do penzionisanja 1991. bio je direktor kikindske "Elektrovojvodine". Umro je 1991. godine. Kao direktor Ekonomske škole osnovao je Đačko privredno društvo, koje je u to vreme bilo najpoznatija vežbaonica za obuku i pripremu učenika za rad u privredi i u društvenim delatnostima. Pokrenuo je 1960. godine đački srednjoškolski list "Reč mladih" koji od 1963. izlazi kao "Đačka tribina". U njegovo vreme predsednikovanja Skupštinom opštine Kikinda je doživela nevidjeni rast nacionalnog dohotka i privrede. To je bio period prosperiteta i svestranog razvoja grada.Objavio je knjige:- "Rusko Selo u miru i ratu", hroniku,- "Od Akademije do Centra", monografiju o školi koju je vodio,- "Čovek zvući u tri varijante", knjigu aforizama,- "Prozori u slikama", roman sa tematikom vezanom ta život kolonista u Ruskom Selu,- "Prilozi ta poznavanje naselja i naseljavanje Vojvodine" i- "Kolonizacija Ruskog Sela 1919-1941. godine", zajedno sa profesorom Stankom Vojvodićem.Objavio je više stručnih priloga u srpskoj periodici. Bio je predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Kikindi. Za veoma uspešan rad dobio je brojna priznanja: Oktobarsku nagradu Kikinde, diplomu "Partizanski učitelj", Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima....

Nikola Vojvodić

Nikola Vojvodić je rodjen u Ruskom Selu 1925. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju je pohadjao u Beogradu i u Kikindi. Njegov otac Ivo, komunista po ubedjenju, bio je crnogorski dobrovoljac. Nikola je bio najsvestraniji i najbolji učenik kikindske Gimnazije. Govorio je više jezika. Bio je jednako predisponiran i za društvene i za prirodne nauke. NOB-u je pristupio septembra 1944. godine. Nemci su ga, zajedno sa Milisavom Stojakovićem, uhapsili u Novim Kozarcima u noći izmedju 5. i 6. oktobra. "Pritvorili su ih u zgradi kikindske Gimnazije, koja je sve vreme okupacije bila posednuta nemačkom vojskom. Ovde su ih u toku noći izmedju 5. i 6. oktobra, ne poštujući status ratnih zarobljenika, tukli i mučili na razne načine. U jutarnjim časovima 6. oktobra, kada su Nemci, gonjeni Crvenom armijom, bili prinudjeni da se povuku iz Kikinde, komandant stacionirane vojske naredio je vojnicima da likvidiraju Nikolu i Milosava. Poslednje žrtve na ovom terenu su usmrtili masakrirajući ih bajonetima i sekiromm u crtaćoj dvorani Gimnazije". (Iz knjige Ilije Vojvodića "Rusko Selo u miru i ratu")Prof.dr. Milanka Maljković je 2003. godine objavila zbirku sačuvanih eseja, prikaza i članaka ovog prerano u razvoju, u duhovnom zamahu prekinutog i veoma radnog i talentovanog učenika. Naslov knjige je "Osvetljenje nad spisima Nikole Vojvodića". Srednjoškolski internat u Kikindi nosi njegovo ime.

Stanko Vojvodić

Stanko Vojvodić je rodjen 1927. godine u Ruskom Selu, od oca Blaža Vojvodića i Draginje, rodjene Vukanović. Roditelji su se u Rusko Selo doselili iz Crne Gore 1925. godine. Osnovnu školu učio je u Ruskom Selu. Posle oslobodjenja 1944. godine stupio je u vojsku i služio je u Beogradu i Zagrebu. Nakon demobilizacije nastanio se i zaposlio u Kikindi. Tu se oženio Jelenom Laković iz Kikinde, sa kojom ima dva sina, Mirka i Stevana. U Kikindi je radio kao službenik u nekoliko preduzeća. Bio je u emigraciji u Rumuniji 1951-1956. godine. Godine 1960. položio je ispit za upis na Filozofski fakultet u Novom Sadu. Upisao je vanredne studije istorije, školske 1960/61. godine, a diplomirao je 1965. Od 1966. do 1981. godine radio je kao profesor istorije (povremeno predavao i sociologiju i latinski jezik) u Gimnaziji "Dušan Vasiljev" u Kikindi. Penzionisao se 1. septembra 1981. godine. Objavio nekoliko članaka i prikaza u periodici.Objavljene knjige:1. "Kolonizacija Ruskog Sela 1919-1941", zajedno sa Ilijom Vojvodićem, u izdanju Matice srpske, Novi Sad, 1974. godine.2. "Rečnik slavizama u rumunskom jeziku", izdanje Biblioteke "Jovan Popović" u Kikindi, 2002. godine3. "Toponimi slovenskom porekla u Rumuniji", izdanje Istorijskog arhiva u Kikindi, 2006. godine.

Ferenc Vaš

Rodjen je u Novim Kozarcima 1938. godine. Osnovnu školu je pohadjao u mestu rodjenja, u Ruskom Selu i u Kikindi. Gimnaziju i Višu pedagošku školu (odsek matematika i fizika) završio je u Zrenjaninu. Sav radni vek proveo je u Ruskom Selu. Od 1960. do 1996. godine bio je u stalnom radnom odnosu. Kao penzionisani nastavnik radio je honorarno do 2004. U sferi njegovog interesovanja i aktivnosti bili su: istorija i razvoj matematike i fizike, Nobelova nagrada i nobelovci i istorija zavičajne i šire regije. U njegovom stvaralačkom radu dominiraju: - "Praktikum" - zbirka laboratorijskih radova za učenike šestog razreda osnovne škole iz nastave fizike (1986)- "Zbirka stručnih termina" iz matematike i fizike za učenike osnovnih i srednjih škola na srpskom i madjarskom, odnosno na madjarskom i srpskom jeziku (1987)- neprekidna izrada, ispravka i osavremenjavanje nastavnih predmeta iz fizike i matematike (1960-2004)- Dodatna nastava i rad sa obdarenim učenicima (1972-2004)- učestvovanje na brojnim opštinskim, pokrajinskim i saveznim takmičenjima- organizovanje, sprovodjenje i učestvovanje na Prvom takmičenju iz fizike i hemije "Kovač Striko Zoltan" u Ruskom Selu 2001. godine, na kome je prvo mesto iz fizike osvojio učenik F.Vaša (2001. i 2002. godina)- vodjenje kampovanja iz fizike na salašu Katai 1999. godine- Organizovanje, vodjenje jednonedeljnog, medjunarodnog kampovanja u Ruskom Selu za 60-70 učenika 2000. i 2002. godine- Objavljivanje članaka iz istorije fizike, kao i istorije Ruskog Sela i Novih KozaracaBio je jedan od najaktivnijih meštana u društvenom životu sela (bio predsednik Mesen zajednice, od 1984. do 1989. u vreme nejveće izgradnje infastrukture mesta).Od brojnih nagrada i priznanja izdvajamo:- Nagrada "Dušan Vasiljev" - 1987. godine- Dve zlatne diplome od Udruženja prosvetnih radnika Madjara u Vojvodini (2001. i 2002. godine)- Diploma - zahvalnica Udruženja prosvetnih radnika Madjara Vojvodine za aktivan rad na polju obrazovanja na madjarskom jeziku (2003. godine)

Branimir Brstina

Branimir Brstina je poznati pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rodjen je 1960. godine u Banatskom Velikom Selu, u Vojvodini. Završio je studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora M. Dedića. Član je beogradskog "Ataljea 212". Jedan je od istaknutih srpskih glumaca i komičara s kraja 20. veka. Ostvario je niz značajnih uloga u pozorišnim predstavama: "Don Žuan", "Dr. Džekil i gospodin hajd", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Narodni poslanik", "Kus Petlić", "Kola mudrosti, dvoja ludosti", "Razvojni put Bore Šnajdera", "Egzibicionista", "Turneja", "Andjela", "Radovan III",... Igrao je u televizijskim dramama serijama: "Pokondirena tikva", "Ožalošćena porodica", "Kir Janja", "Sudbina jednog razuma", "Ptic i ptica ili kako vam drago", "Vuk Karadžić", "Volim i ja neadže ne trpim", "Porodično blago", "Pozorište u kući" i dr. Igrao je u filmovima: "Šećerna vodica", "Lajanje na zvezde", "Zona Zamfirova", "Ivkova slava"... Dobitnik je više značajnih nagrada: dve "Sterijine nagrade", "Zoran Radmilović", "Raša Plaović", "Ljubiša Jovanović", "Nagradu za kulturu grada Beograda", dva "Zlatna ćurana" na Danima komedije u Jagodini, nagradu za glumu na "Mesalku" u Sarajevu i dr. Sin je Ljubomira i unuk Bože Brstine iz Ruskog Sela, gde je Branimir u mladjim godinama rado boravio.

Dušan Bilbija
Rodjen je u Miskoj Glavi kod Prijedora, 1937. godine. Sa mnogočlanom porodicom oca Branka i majke Danice koloniziran je 1946. godine u Rusko Selo. U rodnom mestu završšio je osnovnu školu, a u Kikindi Školu učenika u privredi. Radio je u Livnici željeza i tempera u Kikindi i u Zemljoradničkoj zadruzi u Ruskom Selu. Jedan je od najboljih fudbalera koje je "Crvena Zvezda" iz Ruskog Sela imala. Posedovao je odličnu fudbalsku tehniku, veliku brzinu i inteligenciju za kolektivnu igru. Kraće vreme igrao je u melenačkoj "Rusandi" i kikindskom "Radničkom", ali ga je nostalgična vezanost za ruskoselsko podneblje vraćala timu svoje prve fudbalske ljubavi. Velike rezultate ostvario je i kao trener matičnog kluba, pa i novokozaračke "Slobode", nakovačkog "Poleta", srpskocrnjanske "Budućnosti"...O fudbalskom životu Ruskog sela napisao je monografiju "Osamdeset godina fudbala u Ruskom Selu (1921-2001)". Njegova knjiga "Od trudodana do deonice" predstavlja široku sliku ukupnog života Ruskog Sela u vremenu od Drugog svetskog rata do početka 21. veka. Ova publikacija je puna hroničarske faktografije kojom se otkrivaju svanuća i sutoni Ruskoselaca u značajnim istorijskim zbivanjima socijalističke Jugoslavije. To je koleidoskop likova, slika i sudbina. Emotivno je vezan za Rusko Selo, u kome je proveo sav svoj život.

Novak Bilbija

Novak Bilbija rodjen je 1. januara 1950. u Ruskom Selu. Glumom se bavi od 1968. godine. Radio je u Narodnom pozorištu u Kikindi, Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" u Zrenjaninu, Narodnom pozorištu u Banjaluci, a u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu je od 1985. godine. Ostavio je preko 100 uloga u pozorištu, te nekoliko zapaženih uloga u TV serijama i filmovima: Baza na Dunavu, Osma ofanziva, Violinski ključ, Vuk Karadžić, Balkan Ekspres, Vukovar jedna priča, Likvidacija i dr...

Ljubomir Brstina

Ljubomir Brstina je rodjen 1933. godine u Ruskom Selu, gde je završio osnovnu školu. Četiri razreda gimnazije i učiteljsku školu završio je u Kikindi. Uz rad je završio Pedagošku akademijunu Aleksincu i Pedagoški fakultet u Rijeci i dobio zvanje: profesor pedagog. Kao učitelj je radio u osnovnoj školi pri Dečijem domu kod manastira Mileševe, u Ruskom Selu, Novom Pazaru i Zlatici kod Lazareva. Bio je direktor Osnovne škole u Banatskom velikom Selu i u Osnovnoj školi u Lazarevu. Ostali značajniji poslovi koje je obavljao su:- rikovodilac Auto-škole u Zrenjaninu- upravnik dečijeg letovališta u Dobroti kod Kotora- direktor "Ishrane", preduzeća za društvenu ishranu u Zrenjaninu- direktor radne zajednice i v.d. direktor UTRO "Vojvodina" u Zrenjaninu- koordinator, pomoćnik direktora i v.d. direktora u Domu učenika "Angelina Kojić Gina" u Zrenjaninu.Napisao je dve knjige:- Priručnik za polaganje vozačkog ispita- knjigu misli "Sam i sa vama"

Hegediš-Berček (izvorno: Hegedus-Bőrcsők ) Ilona

Rodila se u Ruskom Selu 1932. Osnovnu školu je pohadjala u rodnom mestu, jedan tazred gimnazije u Kikindi, a ostale u Zrenjaninu, gde je maturirala 1951. godine. Opredeljuje se za studije medicine, iste godine se upisuje na Medicinski fakultet u Zagrebu, gde je diplomirala 1957. godine. Nakon obavljenog obaveznog staža u Bolnici u Subotici, radi kao lečnik opšte prakse u Domu zdravlja u istom gradu. U to vreme se udaje za svog kolegu dr. Hegediš-a, kardiologa u Bolnici. Vrativši se ponovo na rad u Bolnici, opredeljuje se za specijalizaciju pedijatrije, delimično i u medicinskim ustanovama u Beogradu. U medjuvremenu rodila je sina, koji kasnije takodje diplomira na medicini i postaje lečnik. U želji da što više pomogne svojim malim pacijentima i terana ambicijama u svom pozivu, unutar pedijatrije nastavlja sa specijalizacijom nefrologije, što takodje uspešno završava. Pored svog lečničkog poziva, sudeluje i u pedagoškom radu kao predavač u Srednjoj medicinskoj školi u Subotici. Često se uključuje takodje i u razne prosvetne i humanitarne aktivnosti. U prvoj polovini 90-ih godina odlazi u penziju, koju, medjutim, ne uživa dovoljno dugo u odnosu prema svojim pozitivnim zaslugama lečnika za dečije bolesti. Godine 2001. zauvek napušta ovaj svet.

Imre Berček ( Bőrcsők )

Rodio se u Ruskom Selu 1926. Osnovnu školu pohadja u rodnom mestu, a Gimnaziju u Kikidni i Zrenjaninu, gde je i maturirao 1945. Nakon toga upisuje se na Elektrotehnički fakultet u Zagrebu, gde stiče diplomu elektroinženjera 1951. godine. Iste godine zaposljava se u "Tvornici električnih strojeva Rade Končar" u Zagrebu, gde radi sve do odlaska u penziju 1991. Svoj stručni rad započeo je konstruisanjem električnih mašina i to pretežno za specijalne namene, kao što su vuča (šinska vozila, električne lokomotive. tramvaji ). brodarstvo (brodske električne centrale i palubni motori ) za prekomorsku plovidbu, vertikalni transport (liftovi i dizalice), hemijska industrija, rudarstvo i sl. Približno 10 godina je na čelu Tehničkog ureda u Tvornici električnih rotacionih mašina "Končara", a u završnoj fazi svoga rada je savetnik u Sektoru za razvoj iste tvornice. Paralelno sa stručnim, bavio se i pedagoškim radom i to 6 godina u svojstvu asistenta na Tehničkom fakultetu u Zagrebu na katedri za konstruisanje električnih mašina, a kasnije i kao predavač na Višoj tehničkoj školi "Rade Končar" u Zagrebu. Bio je sekretar jednog tehničkog pododbora Medjunarodne elektrotehničke komisije (IEC) u ondašnjoj državi. Aktivan je i na području stručne publicistike kao urednik rublike rotacionih električnih mašina u mesečniku "Končar stručne informacije". Dosegavši zakonsku granicu rada, 1991. godine odlazi u penziju, kada koristi vreme za slobodne aktivnosti i promatra društvena zbivanja u ovom delu sveta.